Kao klinka uvek bih pustila koju suzu kad čujem Balaševića i deo "... a u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca..." ili Akijev glas dok peva "sad neki novi klinci dolaze". Priznajem i da sam svoj 18. rođendan dočekala u suzama. Jednostavno, pomisao da ću odrasti me je činila tužnom. Sama ideja da će neki novi klinci uživati u svemu u čemu sam ja kao mala uživala, a da ću ja biti prepuštena obavezama svakodnevnice izazivala je neki užas, kao da će mi srce prepući zbog surovosti života. OK, verovatno sada deluje kao da preterujem, ali to je valjda prokletstvo duplog Raka. Ipak, nije se sve što sam zamišljala i što mi je u krajnjoj liniji bilo opravdano i logično, obistinilo. Današnjim klincima može se zavideti samo na toj mladosti. Tačka. A to što traće tu svoju mladost na sasvim pogrešne načine samo je za žaljenje.
Shodno prirodi mog posla i samoj činjenici da sam svakog dana upućena na tinejdžere, smatram da sam itekako stekla uvid u njihov način života i razmišljanja. Možda je stvar samo do škole u kojoj radim (najiskrenije se nadam da je u nekim "jačim" školama drugačija situacija), ali ne prođe dan da ne pomislim: "Eeeee ko će sutra da vodi ovu zemlju...".
Doduše, neće svi biti vođe, ali će 90% njih biti stub našeg društva, radna snaga, pokretači promena. Navodni. Ali bledi su izgledi za to. Iako nije mnogo prošlo od perioda kada sam bila sa one strane katedre, nakon četiri godine rada, još uvek ne verujem koliko se cela situacija u obrazovanju izmenila, koliko je atmosfera na časovima drugačija.
Ali da izložimo u kratkim crtama kako izgleda život prosečnog tinejdžera u Srbiji.
-nikad ne ustaje rano, ali ako je primoran zbog škole, spava na časovima i ljuti se i gunđa ukoliko ga profesor opomene zbog toga jer otkud zaboga njemu pravo da ga budi
-još oči nije otvorio, uključuje komp, fejs, jutjub, instagram i šta sve ne
-jede nešto na brzaka jer zaboga ne sme da pauzira igricu, pobediće ga Turčin, a tako je blizu pobede
-odlazi u školu, na odmorima mu drug prepričava lekciju koju preba da odgovara, dogovara se sa nekim štreberom da sedi pored njega i šapuće mu ili piše puškice za kontrolni
-po povratku se nastavlja igrica, proveravaju novi klipovi
-naravno malo fejsa i skajpa, dovoljno da se osveži društveni život i ostane budan do 4 ujutru
-vikend je vreme kada će se obeznaniti od alkohola, kada će se u klubu sresti sa gomilom pogleda čiji su vlasnici verovatno neki od onih kukavica sa Ask-a koji skrivenog identiteta postavljaju ona škakljiva pitanja
-da se ne zaboravi, možda će se odigrati neki tiket u kladionici, tek da bude prava "alkohola poplava"
-ženska verzija samo umesto igrica uključuje gledanje serija, ogovaranje na fejsu, ili uživo, najčešće na nekom fensi pojilu, sate i sate peglanja kose, šminkanja, šopinga itd...
Situacija možda i ne bi bila toliko alarmantna da ne govorimo o navikama tinejdžera koje počinju još u osnovnoj školi i nastavljaju se kroz srednje obrazovanje, a neretko se zadrže i u kasnijem periodu. A gde su prvi poljupci, gde je čitanje knjiga, gde je UČENJE? Gde je igranje napolju? Gde je slušanje kvalitetne muzike, gledanje kvalitetnih filmova, a ne onih koje je nekada bilo sramota napraviti da se publika ne bi osetila kao retardirana, a koji se sada pojavljuju kao blokbasteri? Gde je jednostavno kvalitetno utrošeno vreme?
Odgovori na sva ova pitanja mogu se dobiti pažljivom analizom, ali to je već posao za psihologe, sociologe, i druge. Uzroke možemo tražiti u lošem odgoju, društvu koje propagira pogrešne vrednosti. Ali to nije poenta. Nije poenta ni žal za mladost. Poenta je da mi, starije generacije do trideset i neke godine, kad njih pogledamo, budemo zadovoljni. Jesmo rođeni u pogrešno vreme, jeste da se raspada i propada sve što dotaknemo, jeste da je beznađe svuda oko nas i da nema osobe koja bar kraičkom oka ne gleda preko granice ka zapadnim, obećanim, zemljama, ali smo imali normalno detinjstvo. I samo smo ga stvorili za sebe! Mi imamo tu sposobnost da vidimo svetlo na kraju tunela, da nađemo komad neba u sivilu realnosti. Sve kasnije generacije su iz sasvim druge priče. Oni nisu ni svesni koliko ne znaju. Oni veruju da im znanje ne treba. Oni veruju da se trud ne isplati. Oni su ubeđeni da su najpametniji. Oni su ubeđeni da su najlepši i najzgodniji. Oni se ponašaju kao da ceo svet baš njih čeka, kao da planeta zbog njih postoji i da je sve njihovo, te mogu uzimati ili odbacivati kao im se prohte. On možda i uspeju sa takvim razmišljanjem da drsko, bezobrazno i bezobzirno prolaze kroz život. Bar delimično. Ali oni nikada neće znati šta je ispunjeno i kreativno odrastanje, šta je kućno vaspitanje i šta znači koračati kroz život, samouvereno i uzdignute glave znajući da naša sreća nije ničija nesreća.
Shodno prirodi mog posla i samoj činjenici da sam svakog dana upućena na tinejdžere, smatram da sam itekako stekla uvid u njihov način života i razmišljanja. Možda je stvar samo do škole u kojoj radim (najiskrenije se nadam da je u nekim "jačim" školama drugačija situacija), ali ne prođe dan da ne pomislim: "Eeeee ko će sutra da vodi ovu zemlju...".
Doduše, neće svi biti vođe, ali će 90% njih biti stub našeg društva, radna snaga, pokretači promena. Navodni. Ali bledi su izgledi za to. Iako nije mnogo prošlo od perioda kada sam bila sa one strane katedre, nakon četiri godine rada, još uvek ne verujem koliko se cela situacija u obrazovanju izmenila, koliko je atmosfera na časovima drugačija.
Ali da izložimo u kratkim crtama kako izgleda život prosečnog tinejdžera u Srbiji.
-nikad ne ustaje rano, ali ako je primoran zbog škole, spava na časovima i ljuti se i gunđa ukoliko ga profesor opomene zbog toga jer otkud zaboga njemu pravo da ga budi
-još oči nije otvorio, uključuje komp, fejs, jutjub, instagram i šta sve ne
-jede nešto na brzaka jer zaboga ne sme da pauzira igricu, pobediće ga Turčin, a tako je blizu pobede
-odlazi u školu, na odmorima mu drug prepričava lekciju koju preba da odgovara, dogovara se sa nekim štreberom da sedi pored njega i šapuće mu ili piše puškice za kontrolni
-po povratku se nastavlja igrica, proveravaju novi klipovi
-naravno malo fejsa i skajpa, dovoljno da se osveži društveni život i ostane budan do 4 ujutru
-vikend je vreme kada će se obeznaniti od alkohola, kada će se u klubu sresti sa gomilom pogleda čiji su vlasnici verovatno neki od onih kukavica sa Ask-a koji skrivenog identiteta postavljaju ona škakljiva pitanja
-da se ne zaboravi, možda će se odigrati neki tiket u kladionici, tek da bude prava "alkohola poplava"
-ženska verzija samo umesto igrica uključuje gledanje serija, ogovaranje na fejsu, ili uživo, najčešće na nekom fensi pojilu, sate i sate peglanja kose, šminkanja, šopinga itd...
Situacija možda i ne bi bila toliko alarmantna da ne govorimo o navikama tinejdžera koje počinju još u osnovnoj školi i nastavljaju se kroz srednje obrazovanje, a neretko se zadrže i u kasnijem periodu. A gde su prvi poljupci, gde je čitanje knjiga, gde je UČENJE? Gde je igranje napolju? Gde je slušanje kvalitetne muzike, gledanje kvalitetnih filmova, a ne onih koje je nekada bilo sramota napraviti da se publika ne bi osetila kao retardirana, a koji se sada pojavljuju kao blokbasteri? Gde je jednostavno kvalitetno utrošeno vreme?
Odgovori na sva ova pitanja mogu se dobiti pažljivom analizom, ali to je već posao za psihologe, sociologe, i druge. Uzroke možemo tražiti u lošem odgoju, društvu koje propagira pogrešne vrednosti. Ali to nije poenta. Nije poenta ni žal za mladost. Poenta je da mi, starije generacije do trideset i neke godine, kad njih pogledamo, budemo zadovoljni. Jesmo rođeni u pogrešno vreme, jeste da se raspada i propada sve što dotaknemo, jeste da je beznađe svuda oko nas i da nema osobe koja bar kraičkom oka ne gleda preko granice ka zapadnim, obećanim, zemljama, ali smo imali normalno detinjstvo. I samo smo ga stvorili za sebe! Mi imamo tu sposobnost da vidimo svetlo na kraju tunela, da nađemo komad neba u sivilu realnosti. Sve kasnije generacije su iz sasvim druge priče. Oni nisu ni svesni koliko ne znaju. Oni veruju da im znanje ne treba. Oni veruju da se trud ne isplati. Oni su ubeđeni da su najpametniji. Oni su ubeđeni da su najlepši i najzgodniji. Oni se ponašaju kao da ceo svet baš njih čeka, kao da planeta zbog njih postoji i da je sve njihovo, te mogu uzimati ili odbacivati kao im se prohte. On možda i uspeju sa takvim razmišljanjem da drsko, bezobrazno i bezobzirno prolaze kroz život. Bar delimično. Ali oni nikada neće znati šta je ispunjeno i kreativno odrastanje, šta je kućno vaspitanje i šta znači koračati kroz život, samouvereno i uzdignute glave znajući da naša sreća nije ničija nesreća.
