TIDE OF THOUGHTS

A što ne može uvek ovako?
Realno, da ljudi žive na moru, nikad ne bi morali da odlaze kući, jer bi već bili kod kuće. I ko je izmislio kontinentalne zemlje? Fuj. To je kao torta bez šlaga, fudbaler bez dresa, profesor bez dnevnika, beba bez pelene. Da se ja pitam, postojao bi zakon po kome bi svi živeli samo na obalama mora ili bar imali nešto. Stančić, kućicu, bilo šta. Obaveza po zakonu. Obavezan odlazak na more jednom godišnje. Leti naravno. Koliko bi bila zdravija životna sredina.

Koliko magije na jednom mestu! Ej, pa ja sam na ostrvu! Nisam vezana za kontinent! A tako je isto... Ma samo dok prži sunce i čujem talase, dobro je. Doduše, zvuk talasa se meša sa vriskom cura i smehom tipova i glasom jadnika koji pokušava da peva kao Aca Lukas, i još jadnijim glasom grubim i napuklim koji treba da podseća na Cecu, ali mnogo više vuče na Ružicu Đinđić. To su te cigarete... Jao pa hoćemo li i mi tako jednog dana? Ma ko će sad u ovom raju da razmišlja o tome? To me čeka kod kuće. Ovde je sve dozvoljeno i nikakvih posledica nema ili bar nema razmišljanja o tome.

Ali ima nečega u ovom moru... Da li je zaista tu negde Posejdon? Realno, 90% mora je neistraženo, ko može zasigurno da tvrdi da ne postoji? I sirene? I Atlantida? Šta ako je na dnu ovog mora nešto što ni ne slutimo da postoji, a mi samo mislimo kako ćemo pocrneti, dobro se okupati i uveče dobro izigrati? Ma batali, ozbiljne misli MARŠ KUĆI! Sad smo plitke, površne, sa mozgovima na ispaši! Čemu onda odmor?

Ali opet, ovo ostrvo ima neku čudnu energiju... To je nemoguće zanemariti. Tako bogata istorija, toliko nacija je prošlo ovuda i ostavilo trag, a opet je autentično i jedinstveno. Nije samo do mirisa mora, zrikavaca koji svake večeri bacaju bitove, ni do maslinjaka. Nije ni do ovih brda koja deluju iz nekog razloga veličanstveno i izazivaju strahopoštovanje, koliko god to nebulozno izgledalo.

O čemu ja razmišljam, a treba samo da ležim, kvarcujem se i isključim mozak. Možda je već vreme da uđem u vodu i ohladim glavu? Jao kako mi je krivo zbog svakog minuta i svake sekunde koja prođe i samo me podseća da je odlazak kući sve bliže! Hoću da zamrznem vreme na jedno 6 meseci, po mogućstvu! Ili godinu dana! Zamisli, godina na Krfu! Šta bih radila? Obišla celo ostrvo za početak! Kupala se na apsolutno svakoj plaži koja postoji ovde. Kupila stan u gradu Krfu, ali da bude sa pogledom na more, naravno. I kad ne bude sezona kupanja, svakog jutra se budila u cik zore, kuvala kafu (da, ovu grčku, u zelenom pakovanju, kako je savršena) i na terasi pisala knjigu. Ko zna o čemu bi bila, nije to ni bitno, inspiracije bi bilo na pretek. Možda o nekoj neobičnoj priči, sudbini sa Krfa. Jer upoznavala bih ljude na tom putovanju, naravno.

Da, da, pusti snovi! Bar ću imati o čemu da razmišljam i čega da se sećam kad se u februaru budem privijala uz radijator u hladnoj učionici dok učenici budu radili kontrolne zadatke. Gledaću u njihovom pravcu, oni će misliti da ih nadzirem i da ću svakog trenutka nekoga upozoriti da ne prepisuje, ali ću ja mislima biti daleko, stotinama kilometara daleko, baš ovde, u ovom trenutku, kada stojim u vodi do članaka, prstiju zaronjenih u pesak dok me talasi zapljuskuju i ostavljaju slani trag na nogama.

E ovo je život! Koliko su meštani ovog ostrva srećni što baš tu žive! Hoću da ostanem ovde zauvek! Kako bilo šta loše može da se desi ovde? Kako iko može da oboli od depresije na ovakvom, rajskom mestu? Svi bi trebalo da žive na moru! Bili bi srećniji, bezbrižniji, dugovečniji...Greh je ne živeti na moru...  

90'S MY WAY

Život je, hteli mi to ili ne, neprestano smenjivanje akcije i reakcije. Ono što se u jednom trenutku slavi, veliča i obožava, generaciji u povoju je nešto što treba smeniti. A kako to bolje sprovesti nego postaviti na pijedestal nešto potpuno suprotno svemu do tada poznatom. Ovo pravilo ne zaobilazi ni period pre dve decenije. Nisu te decenije dovoljno daleko pohranjene u prošlosti da bismo objektivno govorili o njima, još uvek je tu emotivnog naboja, ali čini se da je period osporavanja i opisivanja dotičnog perioda kao devetog kruga pakla za nama. Naravno, ne možemo osporiti sve ono loše što se tada desilo, ali se ne može govoriti o apsolutnom haosu. Naročito ne sada, kada i MI dobijamo pravo da izrazimo svoje viđenje. A mi smo ta MALER GENERACIJA.

Rođeni kasnih osamdesetih, propustili smo blagodeti Titove i dobili beznađe Slobine Jugoslavije. Kad smo stasali i postali spremni za samostalni život, dobili smo Bolonju, biro, ostali kod roditelja, sa jedinim svetlom na kraju tunela koji se završava van granica Srbije. Uprkos svemu, uvek se tešim rečima Dragoslava Mihajlovića iz romana "Kad su cvetale tikve", rečima koje sam jednom davno ispisala na koricama sveske iz književnosti: "Moja je, bre, to zemlja, kakva god da je". I moje su to devedesete, kakve god da su!

Svi odmah pomisle: sankcije, inflacija, embargo i još gomila reči koje zvuče podjedanko zastrašujuće, prazni rafovi u prodavnicama, redovi za mleko i hleb, dilovanje deviza. Sve sam to slušala svakog dana nemajući predstave šta znači. Zato to i ne može da mi bude glavna asocijacija na taj period. To može da bude samo muzika- dens. Nova televizija, Pink i gomila simpatičnih mladih ljudi sa lenonkama, kariranim košuljama, pramenovima u boji, ermaksicama koji igraju i ja koja upijam sve te plesne pokrete i vrebam pesme na radiju kada ću pritisnuti REC i snimiti pesmu kako bih posle uvežbavala korake koje sam zapamtila i dodala neke svoje umesto onih koje sam zaboravila. Pouzdano tvrdim da i dan danas kada se čuje neki hit iz tih vremena, obično Snage mi ponestaje, Zbog tebe (gaće), Samo u snu, nema mog vršnjaka koji se ne razneži i munjevitom brzinom u mislima vrati u doba kada se ta pesma slušala svakodnevno.

Uhvatilo me je neko ludilo pa sam za put do Krfa ovog leta spremila kompilaciju najvećih hitova. I dok su svi spavali u autobusu, ja sam pucala od neobjašnjive veselosti i došla na genijalnu ideju! Napisaću roman na temu devedesetih! I to naravno iz ženskog ugla, kroz perspektivu ljubavne priče po principu "bitanga i princeza". Sve bi bilo divno da neko već nije realizovao tu moju ideju! Devojka po imenu Jovana Ristić kroz roman za tinejdžere pod nazivom "Devedesete u kraju". Da li je potrebno da naglasim da sam je bukvalno progutala u jednom dahu? Neka sam budući doktor nauka na polju književnosti još milion puta, ali ovaj roman me je bukvalno oduvao, baš zbog te emotivne težine koju ima za mene lično i zato danas pišem o tome.

U 1990. sam ušla kao trogodišnjakinja, vrlo aktivna, radoznala i nemirna. Kako su godine prolazile, sve sam više posmatrala tadašnje tinjedžere i svi su mi delovali tako kul, tako super obučeni, tako veseli i tako lepi. Slušala sam dens kod kuće i zamišljala da ću i ja jednog dana kad odrastem imati ravnu kosu do dna leđa, nosiću starke, 501 farmerice, belu majicu sa LEE COOPER natpisom, a kad izlazim obavezni crni kaišić oko vrata. Upoznaću nekog finog dečka koji voli da đuska uz Beat Street i izgleda kao Džared Leto u seriji "Moj takozvani život". Kakvo razočaranje kad sam zapravo odrasla, a to se nije realizovalo (čak je i Džared postao frik).

Neka su to bila katastrofalna vremena, ali tada je postojalo nešto što danas više ne postoji ni u naznakama -ljubav. Bilo je i tada sponzoruša, bilo je i tada momaka kojima je cilj bio da odvuku devojku u krevet (ili još češće u auto), ali tada su se bar trudili da to sakriju, jer je ipak bilo SRAMOTA biti sponzoruša ili muška kurva. U normalnim krugovima, postojali su džentlmeni i dame, momci i devojke koji su nosili moderne krpice, ali držali do sebe, do nekih manira. Čak su i dizelaši imali svoje načine da ispadnu kavaljeri, malo sirove, ali ok, bitna je namera. Danas je sve to nestalo, izopačilo se, izgubilo svaki smisao.

Nije bilo para, nije bilo ni skupih igračaka pa smo bili prinuđeni da koristimo onu igračku koja nam je dostupna -naša mašta. Naročito kad ste deca sa sela. To se znalo: ustaje se, doručkuje i izlazi iz dvorišta. Mame nas vide tek uveče, kad treba da skinu sve blato i prašinu sa nas jer ko zna šta smo se igrali tog dana. Žmurke, jurke, lopovi i policajci, fudbal, odbojka, partizani i Nemci, Brus Li protiv ostatka sveta. Tek kasnije se pojavljuju Nintendo, Soni, Sega ili ona jeftinija varijanta koju sam i ja imala, Terminator. Sa sve kaseticama koje se kupuju na buvljacima. Super Mario, ubijanje pataka sa kerom koji se smeje kad promašimo, atletika... Celo odeljenje je kod tebe dok se ne pokvari, onda idemo kod nekog drugog.

A odeća? Buvljak, dečiji butici i bakin štrikeraj. Nema tu mnogo izbora. Vidiš neku bluzu na Pinku i prilikom sledeće posete buvljaku plačeš da ti se to kupi uz mumlanje standardne rečenice kroz suze i sline: "Pa sve devojčice u školi to nose, kako ja da nemam? Oćeš da mi se svi smeju?" Redovno je palila ta fora. Osim kad sam htela da kupim tinejdž časopise. "Cool girl" i "Fazon" nisu dolazili u obzir. Pedeset ili osamdeset dinara za šta? Šta će ti to? Pročitaš i baciš. Ne dolazi u obzir. Zato sam morala da gladujem u školi na odmoru nekih nedelju, dve, sve dok uštekam novac i kupim. A bezbolnija varijanta iskrsla je u jednom trenutku kada sam se sprijateljila sa čikom koji je radio u trafici i koji mi je dozvoljavao na kraju radnog vremena da ponesem kući, pročitam i sutra ujutru vratim. Pa čak i "My love story", onako krišom. Jednom mi je mama našla te novine. Pocrvenela sam kao bulka, i preznojila se kao da me je opalila "vatra hiljadu sunaca". Ijuuuu čitam ljubavne priče, sramotaaaa...

Mogla bih ja ovako da se prisećam detalja i detalja do sutra jer sam se već dovoljno raspilavila dok pišem ove redove. Ali poenta ostaje ista -koliko god to paradoksalno zvučalo, bile su to lepe, bezbrižne, uljuljkane devedesete, godine u kojima da, dolazi do propadanja osnovnih ljudskih vrednosti, ali i godine u kojima ih je bilo mnogo više nego danas. Zato, neka mi ih niko ne dira! Živele devedesete! Živele Nindža kornjače sa RTS sinhronizacijom! Živeo sladoled sa dva štapića! Živeli mirišljavi blokčići! Živela Marija Mihajlović u Daku, Fanki Džiju i DLZ-u! Živeli plesni pokreti Beat Streeta! Živeo trio Perica Ognjenović, Deki Stanković i Darko Kovačević! Živeo Space Jam! Živeli Makarena i Koko Džambo! Živele pantalone sa visokim strukom! Živeli likovi iz Laku noć, deco! Kakvi ste da ste, moji ste!
 

Neki novi klinci

Kao klinka uvek bih pustila koju suzu kad čujem Balaševića i deo "... a u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca..." ili Akijev glas dok peva "sad neki novi klinci dolaze". Priznajem i da sam svoj 18. rođendan dočekala u suzama. Jednostavno, pomisao da ću odrasti me je činila tužnom. Sama ideja da će neki novi klinci uživati u svemu u čemu sam ja kao mala uživala, a da ću ja biti prepuštena obavezama svakodnevnice izazivala je neki užas, kao da će mi srce prepući zbog surovosti života. OK, verovatno sada deluje kao da preterujem, ali to je valjda prokletstvo duplog Raka. Ipak, nije se sve što sam zamišljala i što mi je u krajnjoj liniji bilo opravdano i logično, obistinilo. Današnjim klincima može se zavideti samo na toj mladosti. Tačka. A to što traće tu svoju mladost na sasvim pogrešne načine samo je za žaljenje.

Shodno prirodi mog posla i samoj činjenici da sam svakog dana upućena na tinejdžere, smatram da sam itekako stekla uvid u njihov način života i razmišljanja. Možda je stvar samo do škole u kojoj radim (najiskrenije se nadam da je u nekim "jačim" školama drugačija situacija), ali ne prođe dan da ne pomislim: "Eeeee ko će sutra da vodi ovu zemlju...".
Doduše, neće svi biti vođe, ali će 90% njih biti stub našeg društva, radna snaga, pokretači promena. Navodni. Ali bledi su izgledi za to. Iako nije mnogo prošlo od perioda kada sam bila sa one strane katedre, nakon četiri godine rada, još uvek ne verujem koliko se cela situacija u obrazovanju izmenila, koliko je atmosfera na časovima drugačija.
Ali da izložimo u kratkim crtama kako izgleda život prosečnog tinejdžera u Srbiji.
-nikad ne ustaje rano, ali ako je primoran zbog škole, spava na časovima i ljuti se i gunđa ukoliko ga profesor opomene zbog toga jer otkud zaboga njemu pravo da ga budi
-još oči nije otvorio, uključuje komp, fejs, jutjub, instagram i šta sve ne
-jede nešto na brzaka jer zaboga ne sme da pauzira igricu, pobediće ga Turčin, a tako je blizu pobede
-odlazi u školu, na odmorima mu drug prepričava lekciju koju preba da odgovara, dogovara se sa nekim štreberom da sedi pored njega i šapuće mu ili piše puškice za kontrolni
-po povratku se nastavlja igrica, proveravaju novi klipovi
-naravno malo fejsa i skajpa, dovoljno da se osveži društveni život i ostane budan do 4 ujutru
-vikend je vreme kada će se obeznaniti od alkohola, kada će se u klubu sresti sa gomilom pogleda čiji su vlasnici verovatno neki od onih kukavica sa Ask-a koji skrivenog identiteta postavljaju ona škakljiva pitanja
-da se ne zaboravi, možda će se odigrati neki tiket u kladionici, tek da bude prava "alkohola poplava"
-ženska verzija samo umesto igrica uključuje gledanje serija, ogovaranje na fejsu, ili uživo, najčešće na nekom fensi pojilu, sate i sate peglanja kose, šminkanja, šopinga itd...

Situacija možda i ne bi bila toliko alarmantna da ne govorimo o navikama tinejdžera koje počinju još u osnovnoj školi i nastavljaju se kroz srednje obrazovanje, a neretko se zadrže i u kasnijem periodu. A gde su prvi poljupci, gde je čitanje knjiga, gde je UČENJE? Gde je igranje napolju? Gde je slušanje kvalitetne muzike, gledanje kvalitetnih filmova, a ne onih koje je nekada bilo sramota napraviti da se publika ne bi osetila kao retardirana, a koji se sada pojavljuju kao blokbasteri? Gde je jednostavno kvalitetno utrošeno vreme?
  Odgovori na sva ova pitanja mogu se dobiti pažljivom analizom, ali to je već posao za psihologe, sociologe, i druge. Uzroke možemo tražiti u lošem odgoju, društvu koje propagira pogrešne vrednosti. Ali to nije poenta. Nije poenta ni žal za mladost. Poenta je da mi, starije generacije do trideset i neke godine, kad njih pogledamo, budemo zadovoljni. Jesmo rođeni u pogrešno vreme, jeste da se raspada i propada sve što dotaknemo, jeste da je beznađe svuda oko nas i da nema osobe koja bar kraičkom oka ne gleda preko granice ka zapadnim, obećanim, zemljama, ali smo imali normalno detinjstvo. I samo smo ga stvorili za sebe! Mi imamo tu sposobnost da vidimo svetlo na kraju tunela, da nađemo komad neba u sivilu realnosti. Sve kasnije generacije su iz sasvim druge priče. Oni nisu ni svesni koliko ne znaju. Oni veruju da im znanje ne treba. Oni veruju da se trud ne isplati. Oni su ubeđeni da su najpametniji. Oni su ubeđeni da su najlepši i najzgodniji. Oni se ponašaju kao da ceo svet baš njih čeka, kao da planeta zbog njih postoji i da je sve njihovo, te mogu uzimati ili odbacivati kao im se prohte. On možda i uspeju sa takvim razmišljanjem da drsko, bezobrazno i bezobzirno prolaze kroz život. Bar delimično. Ali oni nikada neće znati šta je ispunjeno i kreativno odrastanje, šta je kućno vaspitanje i šta znači koračati kroz život, samouvereno i uzdignute glave znajući da naša sreća nije ničija nesreća.

Nadrealistična Kazablanka na japanski način

Nije se skoro desilo da neku knjigu bukvalno "progutam" za jedan dan. Sve dok mi u ruke nije dospela veoma zanimljiva i što bi Englezi rekli "unputdownable" knjiga pod nazivom "Južno od granice, zapadno od sunca" možda i najpopularnijeg japanskog autora današnjice Harukija Murakamija. Roman je inače dobio naziv po pesmi Neta King Kola, koja je sama odigrala značajnu ulogu u ovom romanu.

Sa Murakamijevim stilom sam imala prilike da se sretnem kada sam čitala roman "Kada padne noć", koji me takođe nije ostavio ravnodušnom, a ova knjiga je samo potvrdila neke karakteristike njegovog stila, koji je po mnogo čemu jedinstven. Murakamijeve teme koje su utkane i u ovo delo su otuđenost i samoća, što on prikazuje kao jedan od većih problema današnjeg čoveka. To što se mnogi čitaoci prepoznaju u njegovim likovima je možda i tajna njegove popularnosti i njegovog statusa kao stožera postmodernizma. Ipak, ono što je na mene ostavilo bez sumnje najveći utisak je ta specifična nedorečenost, utisak da je roman nezavršen kada okrenete i poslednju stranicu, a i to što smo pročitali ostaje nejasno, samo da se nazire u magli.

Radnja romana sa vrti oko Hađima i fokusirana je prevashodno na njegov ljubavni život, ali su tu značajni i elementi koji se odnose na druge aspekte njegovog života poput ljubavi prema muzici ili snalaženje u poslovnom svetu na osnovu koga otkrivamo delić po delić mozaika njegove ličnosti i evoluciju njegove ličnosti od detinjstva do zrelog doba. Prave misterije u njegovom životu nalaze se u njegovom odnosu prema ženama. Tok pripovedanja odlikuje se svojevrsnom suptilnošću, teče gotovo kao u polusnu, neometano, do jednog trenutka, onog ključnog. Tada se naruši sav taj sklad do tada sagrađen, ali samo na trenutak kada se potom sve vraća u pređašnje stanje, a faktor koji je tu konfuziju izazvao misteriozno nestaje.

Radnju vam neću prepričavati, samo ću reći da vreme koje ćete utrošiti na čitanje ove knjige neće biti uludo potrošeno (ionako ima samo 174 strane, znam da je ova informacija od koristi za one lenje), a opet nigde nećete naći toliko motiva, emocija, slutnji, iracionalnog naboja na tako malom broju stranica. Osim toga, ako Gardijan ovaj roman opisuje kao "izuzetno romantičnu i plačno-lepu priču o ljubavi, potpuno drugačiju od svega drugog", a Tajms kaže da je "Kazablanka u japanskom stilu... Štivo iz sna, bremenito scenama koje zrače poetskom snagom", onda možete i meni verovati.

                                     
                                                          neki od omota različitih izdanja