90'S MY WAY

Život je, hteli mi to ili ne, neprestano smenjivanje akcije i reakcije. Ono što se u jednom trenutku slavi, veliča i obožava, generaciji u povoju je nešto što treba smeniti. A kako to bolje sprovesti nego postaviti na pijedestal nešto potpuno suprotno svemu do tada poznatom. Ovo pravilo ne zaobilazi ni period pre dve decenije. Nisu te decenije dovoljno daleko pohranjene u prošlosti da bismo objektivno govorili o njima, još uvek je tu emotivnog naboja, ali čini se da je period osporavanja i opisivanja dotičnog perioda kao devetog kruga pakla za nama. Naravno, ne možemo osporiti sve ono loše što se tada desilo, ali se ne može govoriti o apsolutnom haosu. Naročito ne sada, kada i MI dobijamo pravo da izrazimo svoje viđenje. A mi smo ta MALER GENERACIJA.

Rođeni kasnih osamdesetih, propustili smo blagodeti Titove i dobili beznađe Slobine Jugoslavije. Kad smo stasali i postali spremni za samostalni život, dobili smo Bolonju, biro, ostali kod roditelja, sa jedinim svetlom na kraju tunela koji se završava van granica Srbije. Uprkos svemu, uvek se tešim rečima Dragoslava Mihajlovića iz romana "Kad su cvetale tikve", rečima koje sam jednom davno ispisala na koricama sveske iz književnosti: "Moja je, bre, to zemlja, kakva god da je". I moje su to devedesete, kakve god da su!

Svi odmah pomisle: sankcije, inflacija, embargo i još gomila reči koje zvuče podjedanko zastrašujuće, prazni rafovi u prodavnicama, redovi za mleko i hleb, dilovanje deviza. Sve sam to slušala svakog dana nemajući predstave šta znači. Zato to i ne može da mi bude glavna asocijacija na taj period. To može da bude samo muzika- dens. Nova televizija, Pink i gomila simpatičnih mladih ljudi sa lenonkama, kariranim košuljama, pramenovima u boji, ermaksicama koji igraju i ja koja upijam sve te plesne pokrete i vrebam pesme na radiju kada ću pritisnuti REC i snimiti pesmu kako bih posle uvežbavala korake koje sam zapamtila i dodala neke svoje umesto onih koje sam zaboravila. Pouzdano tvrdim da i dan danas kada se čuje neki hit iz tih vremena, obično Snage mi ponestaje, Zbog tebe (gaće), Samo u snu, nema mog vršnjaka koji se ne razneži i munjevitom brzinom u mislima vrati u doba kada se ta pesma slušala svakodnevno.

Uhvatilo me je neko ludilo pa sam za put do Krfa ovog leta spremila kompilaciju najvećih hitova. I dok su svi spavali u autobusu, ja sam pucala od neobjašnjive veselosti i došla na genijalnu ideju! Napisaću roman na temu devedesetih! I to naravno iz ženskog ugla, kroz perspektivu ljubavne priče po principu "bitanga i princeza". Sve bi bilo divno da neko već nije realizovao tu moju ideju! Devojka po imenu Jovana Ristić kroz roman za tinejdžere pod nazivom "Devedesete u kraju". Da li je potrebno da naglasim da sam je bukvalno progutala u jednom dahu? Neka sam budući doktor nauka na polju književnosti još milion puta, ali ovaj roman me je bukvalno oduvao, baš zbog te emotivne težine koju ima za mene lično i zato danas pišem o tome.

U 1990. sam ušla kao trogodišnjakinja, vrlo aktivna, radoznala i nemirna. Kako su godine prolazile, sve sam više posmatrala tadašnje tinjedžere i svi su mi delovali tako kul, tako super obučeni, tako veseli i tako lepi. Slušala sam dens kod kuće i zamišljala da ću i ja jednog dana kad odrastem imati ravnu kosu do dna leđa, nosiću starke, 501 farmerice, belu majicu sa LEE COOPER natpisom, a kad izlazim obavezni crni kaišić oko vrata. Upoznaću nekog finog dečka koji voli da đuska uz Beat Street i izgleda kao Džared Leto u seriji "Moj takozvani život". Kakvo razočaranje kad sam zapravo odrasla, a to se nije realizovalo (čak je i Džared postao frik).

Neka su to bila katastrofalna vremena, ali tada je postojalo nešto što danas više ne postoji ni u naznakama -ljubav. Bilo je i tada sponzoruša, bilo je i tada momaka kojima je cilj bio da odvuku devojku u krevet (ili još češće u auto), ali tada su se bar trudili da to sakriju, jer je ipak bilo SRAMOTA biti sponzoruša ili muška kurva. U normalnim krugovima, postojali su džentlmeni i dame, momci i devojke koji su nosili moderne krpice, ali držali do sebe, do nekih manira. Čak su i dizelaši imali svoje načine da ispadnu kavaljeri, malo sirove, ali ok, bitna je namera. Danas je sve to nestalo, izopačilo se, izgubilo svaki smisao.

Nije bilo para, nije bilo ni skupih igračaka pa smo bili prinuđeni da koristimo onu igračku koja nam je dostupna -naša mašta. Naročito kad ste deca sa sela. To se znalo: ustaje se, doručkuje i izlazi iz dvorišta. Mame nas vide tek uveče, kad treba da skinu sve blato i prašinu sa nas jer ko zna šta smo se igrali tog dana. Žmurke, jurke, lopovi i policajci, fudbal, odbojka, partizani i Nemci, Brus Li protiv ostatka sveta. Tek kasnije se pojavljuju Nintendo, Soni, Sega ili ona jeftinija varijanta koju sam i ja imala, Terminator. Sa sve kaseticama koje se kupuju na buvljacima. Super Mario, ubijanje pataka sa kerom koji se smeje kad promašimo, atletika... Celo odeljenje je kod tebe dok se ne pokvari, onda idemo kod nekog drugog.

A odeća? Buvljak, dečiji butici i bakin štrikeraj. Nema tu mnogo izbora. Vidiš neku bluzu na Pinku i prilikom sledeće posete buvljaku plačeš da ti se to kupi uz mumlanje standardne rečenice kroz suze i sline: "Pa sve devojčice u školi to nose, kako ja da nemam? Oćeš da mi se svi smeju?" Redovno je palila ta fora. Osim kad sam htela da kupim tinejdž časopise. "Cool girl" i "Fazon" nisu dolazili u obzir. Pedeset ili osamdeset dinara za šta? Šta će ti to? Pročitaš i baciš. Ne dolazi u obzir. Zato sam morala da gladujem u školi na odmoru nekih nedelju, dve, sve dok uštekam novac i kupim. A bezbolnija varijanta iskrsla je u jednom trenutku kada sam se sprijateljila sa čikom koji je radio u trafici i koji mi je dozvoljavao na kraju radnog vremena da ponesem kući, pročitam i sutra ujutru vratim. Pa čak i "My love story", onako krišom. Jednom mi je mama našla te novine. Pocrvenela sam kao bulka, i preznojila se kao da me je opalila "vatra hiljadu sunaca". Ijuuuu čitam ljubavne priče, sramotaaaa...

Mogla bih ja ovako da se prisećam detalja i detalja do sutra jer sam se već dovoljno raspilavila dok pišem ove redove. Ali poenta ostaje ista -koliko god to paradoksalno zvučalo, bile su to lepe, bezbrižne, uljuljkane devedesete, godine u kojima da, dolazi do propadanja osnovnih ljudskih vrednosti, ali i godine u kojima ih je bilo mnogo više nego danas. Zato, neka mi ih niko ne dira! Živele devedesete! Živele Nindža kornjače sa RTS sinhronizacijom! Živeo sladoled sa dva štapića! Živeli mirišljavi blokčići! Živela Marija Mihajlović u Daku, Fanki Džiju i DLZ-u! Živeli plesni pokreti Beat Streeta! Živeo trio Perica Ognjenović, Deki Stanković i Darko Kovačević! Živeo Space Jam! Živeli Makarena i Koko Džambo! Živele pantalone sa visokim strukom! Živeli likovi iz Laku noć, deco! Kakvi ste da ste, moji ste!