A što ne može uvek ovako?
Realno, da ljudi žive na moru, nikad ne bi morali da odlaze kući, jer bi već bili kod kuće. I ko je izmislio kontinentalne zemlje? Fuj. To je kao torta bez šlaga, fudbaler bez dresa, profesor bez dnevnika, beba bez pelene. Da se ja pitam, postojao bi zakon po kome bi svi živeli samo na obalama mora ili bar imali nešto. Stančić, kućicu, bilo šta. Obaveza po zakonu. Obavezan odlazak na more jednom godišnje. Leti naravno. Koliko bi bila zdravija životna sredina.
Koliko magije na jednom mestu! Ej, pa ja sam na ostrvu! Nisam vezana za kontinent! A tako je isto... Ma samo dok prži sunce i čujem talase, dobro je. Doduše, zvuk talasa se meša sa vriskom cura i smehom tipova i glasom jadnika koji pokušava da peva kao Aca Lukas, i još jadnijim glasom grubim i napuklim koji treba da podseća na Cecu, ali mnogo više vuče na Ružicu Đinđić. To su te cigarete... Jao pa hoćemo li i mi tako jednog dana? Ma ko će sad u ovom raju da razmišlja o tome? To me čeka kod kuće. Ovde je sve dozvoljeno i nikakvih posledica nema ili bar nema razmišljanja o tome.
Ali ima nečega u ovom moru... Da li je zaista tu negde Posejdon? Realno, 90% mora je neistraženo, ko može zasigurno da tvrdi da ne postoji? I sirene? I Atlantida? Šta ako je na dnu ovog mora nešto što ni ne slutimo da postoji, a mi samo mislimo kako ćemo pocrneti, dobro se okupati i uveče dobro izigrati? Ma batali, ozbiljne misli MARŠ KUĆI! Sad smo plitke, površne, sa mozgovima na ispaši! Čemu onda odmor?
Ali opet, ovo ostrvo ima neku čudnu energiju... To je nemoguće zanemariti. Tako bogata istorija, toliko nacija je prošlo ovuda i ostavilo trag, a opet je autentično i jedinstveno. Nije samo do mirisa mora, zrikavaca koji svake večeri bacaju bitove, ni do maslinjaka. Nije ni do ovih brda koja deluju iz nekog razloga veličanstveno i izazivaju strahopoštovanje, koliko god to nebulozno izgledalo.
O čemu ja razmišljam, a treba samo da ležim, kvarcujem se i isključim mozak. Možda je već vreme da uđem u vodu i ohladim glavu? Jao kako mi je krivo zbog svakog minuta i svake sekunde koja prođe i samo me podseća da je odlazak kući sve bliže! Hoću da zamrznem vreme na jedno 6 meseci, po mogućstvu! Ili godinu dana! Zamisli, godina na Krfu! Šta bih radila? Obišla celo ostrvo za početak! Kupala se na apsolutno svakoj plaži koja postoji ovde. Kupila stan u gradu Krfu, ali da bude sa pogledom na more, naravno. I kad ne bude sezona kupanja, svakog jutra se budila u cik zore, kuvala kafu (da, ovu grčku, u zelenom pakovanju, kako je savršena) i na terasi pisala knjigu. Ko zna o čemu bi bila, nije to ni bitno, inspiracije bi bilo na pretek. Možda o nekoj neobičnoj priči, sudbini sa Krfa. Jer upoznavala bih ljude na tom putovanju, naravno.
Da, da, pusti snovi! Bar ću imati o čemu da razmišljam i čega da se sećam kad se u februaru budem privijala uz radijator u hladnoj učionici dok učenici budu radili kontrolne zadatke. Gledaću u njihovom pravcu, oni će misliti da ih nadzirem i da ću svakog trenutka nekoga upozoriti da ne prepisuje, ali ću ja mislima biti daleko, stotinama kilometara daleko, baš ovde, u ovom trenutku, kada stojim u vodi do članaka, prstiju zaronjenih u pesak dok me talasi zapljuskuju i ostavljaju slani trag na nogama.
E ovo je život! Koliko su meštani ovog ostrva srećni što baš tu žive! Hoću da ostanem ovde zauvek! Kako bilo šta loše može da se desi ovde? Kako iko može da oboli od depresije na ovakvom, rajskom mestu? Svi bi trebalo da žive na moru! Bili bi srećniji, bezbrižniji, dugovečniji...Greh je ne živeti na moru...
Нема коментара:
Постави коментар